Porodica Erić iz sela Gornji Banjani bila je jedna od njih, a sticajem raznih čudnih okolnosti, njihov život je od velike tragedije i gotovo “mrtvog sjemena” prošao u jednu od najmnogoljudnijih porodica u ovom kraju. Područje Gornjeg Milana. Njihove priče još uvijek inspirišu ljude da vjeruju u bolje sutra. Pre jednog veka, pradeda Zhiwokin je otišao u rat i poveo sa sobom svog najstarijeg sina Radiča, ostavivši petoro maloletne dece u selu.Porodica Erih je pobegla iz mraka i nastavila da živi.
“Pred kraj rata pradedi je nastradao sin u Albaniji. Teško je to podneo, ali se nadao da ga ipak po povratku čeka puna kuća. Kad je stigao sa ratišta dočekala ga je još tragičnija vest – od tifusa mu je umrlo i svih pet sinova koji su ostali kući”, ispričao je prošle godine za RINU, Dragan Erić.
Međutim, tokom Drugog svetskog rata Gvozden je bio zatvoren i osuđen na smrt. Tu je Erikova budućnost ponovo dovedena u pitanje, dok je sin jedinac čudom izbegao pucnjavu i vratio se u svoj rodni grad. Tamo se Gwodsden oženio i dobio sina, srećom, loza se nastavila.”U našoj prodici se sa kolena na koleno prenosi priča kako je baba Milunka sanjala nastradlog sina Radiča, koji joj je rekao da prestane kukati i plakati. Prema njenoj priči, kazao joj je kako se te godine na Mitrovdan rastužila, tako će se sledeće godine na isti taj dan obradovati. To ne bi imalo tolikog značaja, da se prababa baš osmog novembra sledeće godine nije porodila i dobila još jednog sina, Gvozdena, ona je imala 46, a pradeda 49 godina”, rekao je tada Dragan.
