Sa 62 godine, tokom celog života sam dosledno preuzimao ulogu „pouzdane“ osobe. Odgajao sam decu, brinuo se o ostarelim roditeljima i održavao zahtevnu karijeru. Po odlasku u penziju i preseljenju u svoj idealan stan, obavezao sam sebi: da prigrlim život bez haosa. Konačno sam pronašao svoj „mir“.
Spokoj koji je vladao naglo je narušen prošle nedelje. U sumrak, moja ćerka Maja je stigla na moj prag u raščupanom stanju, uplakana i u pratnji moje dvoje unučadi. Obavestila me je o „iznenadnom raskidu“ i izrazila potrebu da ostane sa mnom.
Nisam joj dozvolila da prođe dalje od hodnika. Sama pomisao da je moj mirni život narušen izazvala mi je znatnu uznemirenost, što je dovelo do trenutne odbrambene reakcije. Rekla sam: „Maja, imam 62 godine. Ispunila sam svoje obaveze. Imam pravo da živim u domu koji je čist i miran. Ti imaš stabilan posao – razmisli o tome da odsedneš u hotelu i da se odatle snalaziš.“ U tom trenutku, osetila sam se osnaženo, verujući da se bavim brigom o sebi. Dok sam je posmatrala sa prozora kako vraća decu u auto, osećala sam se kao da konačno potvrđujem svoje mišljenje.
Međutim, tri dana kasnije, teret krivice me je preplavio, navodeći me da je potražim. Boravila je u trošnom motelu na obodu grada. Kada mi je konačno odobren ulazak, istina je izbila na videlo usred bujice suza. Raskid nije bio rezultat iznenadnih okolnosti; nego, Maja je više od godinu dana trpela emocionalnu i finansijsku manipulaciju.
NJenu potragu za smeštajem ne treba okarakterisati kao „lenjost“; nego je nekoliko nedelja pedantno organizovala svoj tajni odlazak, očekujući jedinu priliku da ode bez njegovog mešanja. NJena odluka da mi se obrati nije proistekla iz neodgovornosti; umesto toga, potražila me je jer sam bio jedina osoba kojoj je verovala da će joj pružiti skrivalište koje joj je bilo potrebno.
Snažno sam zatvorila vrata da ne bih isprljala tepih ili poremetila san. Kao posledica toga, „spokoj“ u mom stanu sada podseća na grobnicu. Moja ćerka je ispunjena strahom, moji unuci su zbunjeni, a ja sam osoba koja ih je izneverila u najkritičnijem trenutku.
Kako da sebi oprostim što otelotvorujem tako sebičnu „granicu“? Štaviše, kako mogu da ubedim svoju ćerku da mogu da joj poslužim kao sigurno utočište nakon što sam je prethodno odbila usred previranja?
LJubazno molim za vašu pomoć.
Sandra
BONUS ČLANAK:
