U svetu koji često zanemaruje da zastane, posmatra i pruži ruku pomoći, postoje pojedinci čiji suptilni činovi ljubaznosti transformišu živote — neprimetno, ali trajno.
Ljubica Petrović je bila izuzetna žena. Skromno živeći u porodičnoj kući u Zemunu, vodila je miran i skroman život, ali je posedovala izuzetnu velikodušnost duha. Njena dnevna rutina bila je jednostavna: svakog jutra bi se pripremala, svraćala u malu pekaru da kupi hleb i jogurt, a zatim odlazila na pijacu, gde je prodavala domaće sapune napravljene po receptu njene pokojne majke.
Svakog jutra, bez greške, nailazila je na istu scenu ispred crkve u Zemunu — dečaka, za koje se pretpostavljalo da nije stariji od deset godina, obučen u stari, preveliki sako, sedeo je na stepeništu sa mirno ispruženom rukom. On je ćutao, ne nudeći nikakve molbe. Samo njegovo prisustvo odavalo je dubinu razumevanja života koja je često prevazilazila reči odraslih.
Ljubica je dosledno starala da mu svaki put kad bi prošla ostavlja 100 dinara.
„Za doručak, dušo“, rekla bi ona, na šta bi dečak odgovorio blagim klimanjem. Nikada ništa nije tražila u zamenu, niti je čak znala njegovo ime. Jednostavno je verovala da će njeno srce ostati uznemireno ako prođe pored njega a da nije ni pogledala, ako joj ne pruži bar malu pomoć. U njenoj perspektivi, on nije bio prosjak; nego je bio dete prerano gurnuto u teškoće života.
Dugi niz godina njihove tihe svakodnevne interakcije odvijale su se na ovaj način — 100 dinara, letimičan pogled i osmeh koji je, iako suptilan, nesumnjivo bio prisutan.
Tada, u decembru mesecu, njen život je nepovratno slomljen.
Ljubičin suprug Radomir neočekivano je preminuo od srčanog udara posle više od 30 godina braka. Nakon njegove smrti, našla se sama, suočena sa praznim stolom, tihim domom i još mirnijim danima koji su usledili. Prestala je da posećuje pijacu, prestala da pravi sapun i, naravno, više nije išla u crkvu. Za to joj je nedostajalo snage.
Po povratku kući na dan sahrane njenog muža, otkrila je torbu postavljenu ispred vrata. U njemu je bilo cveće, čokolada i poruka.
Poruka je naznačila:
„Nemam reči da izrazim svoju zahvalnost. Cenim tvoju postojanost da mi svakog dana budeš izvor snage. Sada želim da ti uzvratim i da budem izvor podrške. Nisam zaboravio, niti ću ikada zaboraviti. Tvoj Marko.“
Suze su počele spontano da teku niz Ljubičine obraze. Dečak, koji je ranije ćutao, sada se izrazio više nego ikada ranije. Dočekala ga je u svoj dom, pripremila mu čaj i tog dana, prvi put od smrti njenog muža, osetila je druženje.
Otkriveno je da Marko trenutno boravi u domu za nezbrinutu decu, pohađa školu i da je dobio pomoć ljubaznih ljudi da uđe u novo poglavlje svog života. Ipak, nije zaboravio Ljubicu. Iako je bio suviše mlad da bi u potpunosti shvatio pojam zahvalnosti, posedovao je star i plemenit duh. Od tog trenutka Marko se integrisao u njen život – posećivao je vikendom, pomagao u radu u dvorištu, slušao njene priče i vraćao osmeh u domaćinstvo koje je dugo bilo obavijeno tišinom.
Godinu dana kasnije, Ljubica je donela odluku o izradi testamenta. U ovom dokumentu je svu svoju imovinu — uključujući staru kuću, dvorište i malu radionicu — zaveštala Marku.
“Ovo je dete koje me se seća. Za razliku od drugih koji su skrenuli pogled, on je prišao i podsetio me na suštinu čovečanstva. To sećanje ostaje da se neguje”, prenela je u tom trenutku komšinici, tiho, ali sa osećajem ponosa.
Povremeno, jedan čin ljubaznosti koji se izvodi svakog dana, često bez svesti o primaocu ili svrsi, može nam se vratiti u našim najizazovnijim vremenima, na kraju doprinoseći boljem svetu. Ljubica i Marko su primer ideje da se vrednost ljubaznosti ne određuje finansijskim sredstvima, već iskrenošću srca.
Osnovna je istina da istinska zahvalnost uvek otkriva sredstvo izražavanja.
