Neću uzeti u obzir tvoju snahu, sine.
“Dugo sam doživio neodlučnost. Onda konačno breme. Pratio sam je sa nekoliko provokacija i uvredljivih riječi. Djeca su bila uz mene. Jadikovala su se, ali ništa nisu uspjela izraziti. Edina, moja supruga, često bi odlazila od kuće. Svaki dan, određenog dana oko podneva. Radio sam na mjestu tada nisam bio prisutan u vrijeme kada sam bio najavljen, a nisam bio najavljen. Sačekao sam je u dnevnoj sobi.
Odbacio sam je kao potpunog posmatrača. Slično kakvoj stvari.
U tom trenutku mi je bilo olakšano. Vjerovao sam da radim pravu stvar. Ja sam to sebi učinio jednostavnim.
Popušio sam cigaretu u podnožju stepeništa, blizu ulaza u kuću.
Sljedećeg dana, kada sam se vratio na posao, odlučio sam posjetiti roditelje koji su se razišli prije 10 godina. Moj otac je dao omalovažavajuću izjavu u jednoj razmjeni. To je bila prilika.
Sada kada sam otjerao Edinu, osjećao sam se kao da mi je neko rekao da ih posjetim i ispričam im o sebi i Edini. Odgovorite na izjavu svog oca. Tokom tih 10 godina, nikada im nisam poslao e-poštu. Niti ih ispitivao. Bio sam nemilosrdan i nemilosrdan. Povremeno sam razmišljao o svojoj majci.
Zbog nje sam nekoliko puta pokušavao da nazovem broj, ali mi nije dozvolio.
Kada sam stigla ispred kuće u kojoj sam rođena, primetila sam da je dvorište uređeno, na način na koji bi ga organizovala moja majka u mlađim godinama. Bio sam šokiran.
Nakon toga sam zavirio u sat. Isto ono staro zvono koje se “budi iz pokojnika”.
Izašao je stari Amidža Muharem, otvorio mi je vrata da uđem bez reči.
Kada smo ušli, jednostavno je rekao: “Mehmede, Sajmo, ja odlazim.” I namrštenog izraza lica prošao je pored mene kao da sam stranac. Njegovo lice je pokazivalo da je bio nezadovoljan što sam ga posjetio.
Kada sam stigao u sobu, trebalo je da vidim nešto. Sajmina majka je bila postavljena na sofu, dok je njen otac ležao na bolničkom krevetu pored prozora. Majka se borila da ustane u sedećem položaju. U protekloj deceniji njenom licu se pojavilo mnogo bora. Činilo se da je patila od mnogo boli. Pokrpila je hidžab i dugo me promatrala fijely.
Nakon toga je rekla: “Dijete moje, toliko si išla ovim putem. Majka se nadala da ćeš je imati. Evo Mehmeda, 3 godine nakon moždanog udara, ne može ništa. Ko je biljka? Tragično je zbog tvog odsustva. Ne javlja se. Također sa njim. Ti si jedini kojeg nemamo. Zar nemaš prijatelja ili članova porodice. Zar nemaš prijatelje ili članove porodice? Da li je moguće ignorisati roditelja zbog dve reči? Ne mogu da pričam sa njim dok smo sami.
Međutim, morate prisustvovati. Ja sam majka. Ja sam musliman…
Zaćutala sam i počela tiho da plačem.
– Progonio sam Edinu, mama. Obmanjivala me godinama. Međutim, juče sam to i sam uočio. Vratio sam se kući ranije. Kao što sam vam rekao, oko 12 sati nije kod kuće. Nešto se moralo učiniti. Žao mi je što čujem od nekog drugog. I da te pronađem. Shvaćam, majko, da su Emir i Mirela dovoljno zreli, ali ja nisam uspio da prebrodim sramotu. Da upiju toliko od mene.
Shvaćaš, dečko moj, da ako vjeruješ da ću ti pomoći u ovome, neću. Iako si moj sin. Dio srca. Deo duha. Koliko sam razumeo, pobegao si nakon što je pobegla. Nedavno me je posjetila i razgovarala sa mnom nasamo. Sine, ona je jedina stigla tačno u podne za 10 godina. Očistila je našu rezidenciju. Recept sa vremenom kuvanja kraćim od 24 sata. Mehmeda smo mijenjali i hranili smo ja i Amija. Ona nam je unaprijed isplanirala dvorište.
Svaki dan tokom radnog odnosa. Ti, dečko moj, nisi uspio ni da priznaš sve ove godine. Ona ti ne bi mogla pomoći. Oklevala je da podijeli ovu informaciju s vama. Nemojte zasjeniti. A Edina, dečko moj, brinula se o tvojim roditeljima godinama. Ona je preuzela ulogu koju ste igrali, dok ste vi lutali u igricama i kladionicama.
Njeno odsustvo iz rezidencije zabilježili su ljudi koji su bili zlonamjerni prema njoj. Što vam ne ide od koristi. šta bi ti uradio? Zapečatio si svoju sreću, koju je ona održavala ovih godina. Ne, sine. Neću imati ništa s tobom za Edinu. Sve ovo je prihvatljivo za tebe, dečko moj. Nema emisija. Nema emisija.
I zanemaren. Međutim, sine moj, ja ti nikada neću dati Halalit iz Edine! Neće ni Mehmed. Danas, kada nam je progovorila i ipipala Mehmedovo ime, dala nam je i dvije krupne suze koje su joj pale iz očiju. Namjerila je nama. Trebala nam je. Uživate u ovome, tako da se možete vratiti kad god poželite. Možda nećeš morati.
Po Vašem nahođenju…
Izjurio sam u dvorište. Smrznuta kiša se krila kao iz žice. Vikao sam iz sveg glasa. Nemam pojma koliko dugo sam bio na kiši. Vratio sam se kući sa vlažnom kožom. Veče je već palo. Djeca su spavala. Bože moj, rekao sam, ne znam ni da li su večerali. Odabrao sam da spavam sam u našem velikom krevetu i lebdio sam kroz noć. Nema spavanja.
Ujutro, dok sam pio jutarnju kafu i spremao se za posao, čuo sam zvono na vratima. Glasnik “Potpiši ovo, rekao je.”
Parafraziram tekst na engleskom: Pretplatio sam se, čuo sam odrezak i otišao sa osmehom.
Pismo sa pravnog emaila.
Palo mi je na pamet kao da je u pitanju udar groma. Edina traži razvod.
Svemogući Bog. Je li moja glupost bez granica? Jesam li bio potpuno u pravu?
Nakon toga sam brzo shvatio. Jesam.
I zaslužio sam to. Nisam bio svjestan šta posjedujem. Šta je morao da plati? Sada razumem.
Međutim, kasno…
