**Koliko dugo će otac goniti svog sina? Ovaj narativ istražuje teme tišine, praštanja i transformativne nade koje se pojavljuju čak i nakon dužeg perioda od 24 godine iščekivanja.**
Surčin, ljupki lokalitet u blizini Beograda, dugi niz godina služio je kao rezidencija Jove Petrovića. Bio je skroman pojedinac, poznat po tome što se retko poveravao drugima, ali je dosledno nudio pomoć kada je to bilo potrebno. Njegov životni narativ odvijao se tokom nekoliko decenija, a kulminirao je njegovim naglim nestankom pre nekoliko meseci – bez ikakvog oproštaja ili razjašnjenja.
Komšije su bile zatečene kada su otkrile da je Jovo prodao svoju kuću za nekoliko dana. Postojala je neizvesnost u pogledu njegovog boravišta i razloga za njegovu iznenadnu hitnost. Tek kasnije, kroz razne društvene veze, ispostavilo se da je jedno jutro u njegovo poštansko sanduče stiglo pismo — prvobitni pokazatelj života njegovog sina, kojeg nije video više od 24 godine.
**Više od dvadeset godina vladala je tišina** između Jove i njegovog sina Marka, koji je devedesetih otišao iz Srbije sa nepunih dvadeset godina. Marko je izabrao da traga za bogatstvom u Holandiji, i uprkos njegovoj dubokoj tuzi, njegov otac je ponudio podršku. U prvim godinama, održavali su komunikaciju putem telefonskih poziva i pisama; međutim, kako je vreme odmicalo, njihova veza je slabila dok na kraju nije potpuno prestala.
Dugo je Jovo svakodnevno gledao u kapiju, kao da je očekivao Markov iznenadni dolazak. Komšije su bile svesne njegove nevoljnosti da razgovara o tome. On bi samo odgovorio slegnuvši ramenima, rekavši: „Pa, on zna gde sam.“
**Prepiska koja menja sve**
U rano proleće 2025. poštar je isporučio kovertu bez marke, ali sa povratnom adresom iz Roterdama. Komšija iz susedne kuće prijavila je da je Jovo otvorio kovertu dok je sedeo na klupi ispred svoje kuće i ostao miran duže vreme. Sadržaj pisma ostalima je ostao nepoznat, ali je ubrzo postalo očigledno u danima koji su usledili da je u toku značajna promena.
Milenko, komšija koji Jovu poznaje od detinjstva, primećuje: „Počeo je da prodaje stvari i tražio pasoš da bi se konsultovao sa advokatom… sve se to odvijalo nečujno, bez razgovora. Onda je kuća prodata.“
**Otišao je bez oproštaja**, otišao je čak ni ne ostavivši poruku. Na kraju krajeva, stariji pojedinci primećuju da je išao „za detetom“, tražeći da nadoknadi izgubljeno vreme. Ima onih koji veruju da mu je njegov sin uputio poziv da se vrati i nastavi zajednički život sa tačke na kojoj su stali pre više od dvadeset godina.
„Moguće je da mu je oprostio raniji nedostatak napora u potrazi za njim. Štaviše, moguće je da je Jovo odlučio da stupi u kontakt sada kada je dobio potvrdu da je njegov sin dobro“, napominju u zaključku.
**Melanholija, optimizam i mir.**
Od tada nema komunikacije. Jovo se nikome nije javio, a ostaje neizvesno da li je ikada stigao do Holandije. Telefoni ne rade, a adresa je promenjena. Dok su mnogi bili zatečeni njegovim naglim odlaskom, postoji kolektivna nada da je Jovo, na svoj tihi način, otkrio ono za čim je žudeo u protekle 24 godine — sinom, oproštenjem i spokojem.
