Iako smo moj brat i ja odrasli u skromnim okolnostima, stalno smo imali jedni druge za podršku. Roditelji su nam usadili princip da je porodica najvažnija, verovanje koje sam svim srcem prihvatio.
Nakon njihove smrti, nasledio sam prebivalište u kojem smo odrasli. Ovo me je navelo da razmislim da li finansijsko bogatstvo i udobnost zaista imaju veću vrednost od porodičnih veza.
Iako ostario, bio je prepun dragih uspomena.
Moj brat je stupio u brak i krenuo svojim putem. Uspostavio je karijeru, boravio u velikom gradu i bio na uglednom položaju. U međuvremenu, ostao sam u našem rodnom gradu, vodeći skroman način života i brinući se o održavanju naše porodične rezidencije.
Jednog dana mi je zazvonio telefon. „Treba mi kuća“, izjavio je bez ikakvog oklevanja.
Pitao sam ga za razloge njegovih postupaka. Imao je svoj stan, živeo udobno i zarađivao veći prihod od mene. Njegov odgovor me je začudio.
„Moja supružnica se protivi ideji vraćanja kredita. Ona je sugerisala da bi nam bilo povoljnije da nabavimo vašu kuću, jer više nemate potrebe za njom.“
Našao sam se u nedostatku reči. Mnogo godina sam ga održavao, obnavljao i borio da ga sačuvam. Sada je moj brat — koga sam negovao i podržavao tokom svog života — tvrdio da mi je to nepotrebno?
Obavestio sam ga da to nije moguće. Od tog razgovora, nije dopirao do mene. Optužuje me da sam sebičan, dok njegova žena širi glasine o mojoj porodici, a on se ponaša kao da nikada nismo bili bliski.
