Dragana i dalje ne veruje da bi njena rođena majka mogla tako da se ponaša prema ćerki, a dato opravdanje samo pojačava njen bol.
Dragana, poreklom iz Jagodine, verovala je da će njene ćerke Jana i Anja postati drage miljenice svoje bake, dobivši naklonost sličnu onoj koju je poklonila Luki i Andriji, potomku svog brata Gorana. Međutim, stvarnost se odvijala na suprotan način. Njen narativ ilustruje da bake ne izražavaju univerzalno ljubav na identičan način i naglašava ideju da ništa u životu ne treba smatrati sigurnim.
Duži period je pobijala ideju da njena majka Jovanka daje prednost određenim unucima u odnosu na druge, da bi se na kraju suočila sa otkrićem koje joj je slomilo srce.
Predstavljamo vam kompletnu Draganinu ispovest.
Ja sam Dragana i imam dve ćerke Janu i Anju. Moja majka se zove Jovanka, mada je to kod mene pre nekog vremena prestalo da odzvanja blagošću. Možda je došlo do ove promene kada sam postepeno shvatila da nežnost nije nešto što ona može podjednako da proširi na mog brata Gorana i mene. To je uvek bio slučaj. Ona često naglašava da je on njen sin — njen jedini sin — dok sam ja samo ćerka predodređena za drugo domaćinstvo. Ovo osećanje je izraženo od mog rođenja, što je odjek onoga što je čula od svoje svekrve. Ni jednom ni tada ni sada nije razmišljala o mogućnosti da je pogrešila.
Ono što mi izaziva značajnu nevolju je držanje moje majke prema mom potomstvu. Goranovu decu ona smatra „pravim unucima“; posećuje ih za svaki praznik, poklanja im koverte sa novcem i kupuje patike koje požele, kao i najnoviju generaciju telefona. Nasuprot tome, moja deca mogu dobiti čokoladicu od nje, ako ih se slučajno seti, a to je obično ona vrsta koja se kupuje na pijaci.
Ne identifikujem se kao materijalista, niti vodim račune; međutim, ja sam u nedoumici kada se moja najstarija ćerka Jana pita zašto je njihova baka Andriji poklonila 50 evra dok joj je poklonila samo čokoladu. Slično, kada se moja mlađa ćerka Anja tiho poveri: „Mama, baba me ne voli kao Luku“, zaboli me srce, i opet ostajem bez odgovora. Bolna istina odjekuje i u meni.
Rođendani moje dece su zanemareni, dok se za Goranovu decu poprilično priprema nekoliko dana. Dok se iz poslastičarnice nabavlja torta za njegovu decu, moji dobijaju odgovor: „Rekla sam da više ne jedem slatkiše, pripremite im nešto drugo.“ Goranovoj deci se kupuje nova odeća, dok moje ćerke dobijaju opasku: „Koja je svrha? One već poseduju sve.“
Nakon što sam skupila neophodnu hrabrost, upitala sam je: „Da li zaista ne možeš da shvatiš koliki bol nanosiš mojoj deci? I meni takođe?“
Ona je slegnula ramenima i primetila: „Goran se razlikuje od tebe. U mom prisustvu se više trudi. Ti si samozatajna. Štaviše, on je čovek sa sinovima i važno im je da se sete kakvu su baku imali.“
Teško mi je da artikulišem. Da li se ljubav daje na osnovu učestalosti nečijih iskustava? Ili je to određeno polom deteta koje ste rodili? Alternativno, može li to biti povezano sa unutrašnjim kvalitetom u vama koji nikada nisam posedovala?
Moje ćerke ne snose odgovornost za situaciju, niti treba da odgovaraju. Nisu bile zaslužne da budu svedoci nejednakosti u tome kako pojedinci daju prioritet deci drugih, samo zbog činjenice da se ta deca smatraju „pravom“ i muškom.
Najizazovniji aspekt za mene je potreba da se pretvaram da je sve dobro u njihovom prisustvu. Osmehujem se kada dobiju čokoladu, pretvarajući se da je to zaista velikodušan gest njihove bake, uprkos činjenici da bih bila sklona da obilno zaplačem. Ponekad razmišljam o tome da li će me moje ćerke posmatrati na isti način dok odrastaju.
Ne tražim da moja deca postignu više; radije, nastojim da osiguram da oni ne primaju manje isključivo zbog svog pola. Ova zabrinutost proizilazi iz mog identiteta kao Jovankine ćerke — deteta koje bi željno trčalo da je zagrli po povratku sa posla. Ja sam ćerka koja bi umirila svoja leđa kada je izrazila nelagodnost od bolova u kičmi. Danas se uzdržavam da je bilo šta pitam, svesna da odgovori mogu da nanesu veći bol od ćutanja“, zaključila je Dragana.
