Ovaj narativ je duboko upečatljiv, onaj koji će sigurno izazvati snažne emocije i neće ostaviti pojedinca netaknutim.
Ljubica Petrović je zaista bila jedinstvena ličnost. Skromno živeći u staroj rezidenciji na periferiji grada, vodila je život koji je karakterisao tišina i neupadljivost, ali je posedovala ogromnu sposobnost za ljubaznost. Njena rutina je bila jednostavna: svakog jutra bi se spremala, svratila do neobične pekare da kupi hleb i jogurt, a zatim nastavila do pijace, gde je prodavala domaće sapune napravljene po receptu njene pokojne majke.
Svakog jutra, nesumnjivo, ista scena dočekivala ju je ispred crkve Svetog Save — dečak, za koga se mislilo da nije stariji od deset godina, sedeo je na stepenicama u iznošenoj, prevelikoj jakni, nečujno pružajući ruku. Nije progovorio ni reč ni zatražio. On je jednostavno postojao u tom trenutku, njegov izraz je govorio više o životu nego bezbroj reči koje su izgovorili odrasli.
Ljubica se uvek starala da mu ostavi 100 dinara kad god bi prošla.
„Za doručak, dušo“, rekla bi ona, primajući blago klimnuće od dečaka kao odgovor. Nikada nije tražila ništa u zamenu i nije znala za svoje ime. Jednostavno, bilo je njeno uverenje da će njeno srce ostati nemirno ako prođe pored njega ne pogledavši ga, ako mu ne pruži bar malo pomoći. U njenoj perspektivi, on nije bio prosjak; nego je bio dete prerano gurnuto u teškoće života.
Dugi niz godina njihova neizgovorena svakodnevna interakcija odvijala se na ovaj način—100 dinara, pogled i osmeh koji je, iako slab, ipak bio očigledan.
Onda, jednog decembra, ceo njen svet se srušio.
Ljubičin suprug Radomir preminuo je neočekivano od srčanog udara posle više od tri decenije braka. Nakon njegove smrti, našla se sama, suočena sa praznim stolom, tihim domom i još mirnijim danima koji su usledili. Prestala je da posećuje pijacu, napustila pravljenje sapuna i, naravno, više nije išla u crkvu. Osećala se bez snage.
Nedelju dana nakon sahrane, pokucalo je na njena vrata.
Otvorivši oči, našla je istog dečaka pred sobom; međutim, sada je bio obučen u uredan sako, ukrašen maramom oko vrata, a u ruci je držao torbu. Posmatrao ju je ozbiljnim izrazom lica, koji je podsećao na odraslu osobu, i pružio joj torbu. „Ovo je za vas“, rekao je.
Unutar torbe je bila još jedna torba sa svežim poljskim cvećem i čokoladom. Uz ove stavke bila je napomena.
„Ne mogu da nađem reči kojima bih izrazio svoju zahvalnost. Zahvalan sam vam na nepokolebljivoj podršci i što ste svakoga dana oličavali kvalitete muškarca u mom životu. Sada mi je želja da uzvratim tu podršku i budem čovek za vas. Nisam zaboravio, niti ću ikada zaboraviti. Iskreno, Marko.
Suze su počele neočekivano da teku niz Ljubičine obraze. Dečak, koji je ranije ćutao, sada se izrazio više nego ikada ranije. Dočekala ga je unutra, pripremila mu čaj, i tog dana, prvi put od smrti njenog muža, osetila je druženje.
Otkriveno je da Marko trenutno boravi u objektu za nezbrinutu decu, pohađa školu i dobija pomoć od ljubaznih ljudi koji su mu pomogli da počne iznova. Ipak, Ljubicu nije zaboravio. Iako je bio suviše mlad da bi u potpunosti shvatio pojam zahvalnosti, njegov duh je posedovao drevni i plemeniti kvalitet. Od tog trenutka pa nadalje, Marko se integrisao u njen život — posećivao je vikendom, pomagao u radu u dvorištu, slušao njene priče i vraćao radost domu koji je dugo bio tih.
Godinu dana kasnije, Ljubica je odlučila da sastavi testament. U ovoj ispravi zaveštala je Marku svu svoju imovinu — staračku kuću, dvorište i skromnu radionicu.
“Ovo dete nije izgubilo pamćenje na mene. Za razliku od drugih koji su skretali poglede, on je prišao i podsetio me na suštinu čovečanstva. To nije nešto što ću zaboraviti”, prenela je u tom trenutku komšinici, tiho, ali sa osećajem ponosa.
Povremeno, jedan čin ljubaznosti koji se obavlja svakodnevno, često bez svesti o primaocu ili svrsi, može nam se vratiti u našim najizazovnijim vremenima, doprinoseći poboljšanju sveta. Ljubica i Marko su primer ideje da se vrednost ljubaznosti ne određuje finansijskim sredstvima, već iskrenošću srca.
Osnovna je istina da istinska zahvalnost uvek otkriva sredstvo izražavanja.
