Otkriće koje je napravila Jasna, koju je muž napustio zbog druge tokom bolesti, podstiče na razmišljanje o broju žena koje su prošle slične nevolje.
“Ne mogu više ovo da trpim, Jasna. Ne mogu da nastavim da živim u obmani.” Njegova izjava je odjeknula u mojim mislima dok sam sedela na ivici kreveta, hvatajući dokument koji je sadržao dijagnozu: rak dojke. Činilo mi se kao da je zemlja povučena ispod mene, a usred moje borbe da shvatim težinu svoje situacije, moj muž Dušan je priznao da ima drugu. Ostala sam nesigurna koji je bol veći – strah od smrtnosti ili izdaja čoveka kome sam verovala celog života.
“Da li je ovo trenutak? Da li je to u mojim najizazovnijim vremenima?” Pitala sam ga, dok su mi suze tekle niz lice, a on je samo slegnuo ramenima, pogleda uprtog u pod. „Nisam nameravao da se ovako odvija… Okolnosti su se zamršene. Delovao si povučeno, stalno umorno…
“Ismoren? Dušane, obuzeo me strah!” uzviknula sam. „Da li ste svesni anksioznosti koja prati čekanje rezultata biopsije? Da li shvatate kakav je osećaj gledati u našu decu i pitati se da li ću biti svedok njihovog rasta u odraslo doba?
On je ćutao. U tom trenutku me obuzeo dubok osećaj samoće, uprkos našoj fizičkoj blizini pod istim krovom. U međuvremenu, naša deca, Lena i Filip, odmarala su se u svojim sobama, nesvesni raspada njihovih života.
U narednim danima, kretala sam se kroz kuću kao obična bauk. Svaki dan me je mama zvala iz Mladenovca i govorila: „Jasna, draga, moraš ostati jaka. Deca zavise od tebe“. Ipak, kako neko može da pokaže snagu kada mu se srce slama? Kako zadržati smirenost kada njen muž povremeno odlazi pod maskom da radi prekovremeno, potpuno svestan svoje prevare?
Jedne večeri, dok sam pokušavala da pripremim večeru, Lena me je nežno povukla za rukav i upitala: „Mama, zašto deluješ tužno? Zašto tata nastavlja da podiže glas na tebe?“ Srela sam njen pogled, i suze su mi počele da se skupljaju u očima. „Nisam tužna, draga moja, samo se osećam malo umorno.“
Realnost je bila da sam bila u stanju očaja. Početni krug hemoterapije pokazao se mučnim; Doživela sam uporno povraćanje tokom cele noći, a kosa mi je počela da opada. Dušan je za to vreme bio odsutan. Poslala sam mu poruku u kojoj je pisalo: “Molim te, dođi kući. Trebaš mi.” Odgovorio je tek sledećeg jutra, rekavši: „Bio sam sa klijentom; kasno sam završio.“
Bila sam svesna da nije bio iskren. Ova spoznaja me je navela da preispitam sve — gde se nalazi, njegove razgovore i osećanja prema meni. Jedne noći, shrvana situacijom, nisam više mogla da izdržim. Dok je spavao, uzela sam mu telefon i pregledala poruke koje je razmenio sa Ivom. “Nedostaješ mi… Kad ćeš opet doći?” Osećaj mučnine koji me je preplavio nije bio povezan sa hemoterapijom.
Sledećeg dana sam se obratila direktno njemu. „Da li ste svesni bola koji nastaje kada se otkrije da su ostavljeni upravo u vreme kada im je podrška najpotrebnija?
„Jasna, nikada mi nije bila namera da se stvari odvijaju na taj način… Iva shvata moja razmišljanja, a ja nalazim utehu u tome da joj se poverim o svemu.“
„Zar nije moguće da ovo uradiš sa mnom? Sa ženom koja je na svet donela tvoje dvoje dece? Istom ženom koja se trenutno bori za život?“
Ostao je bez odgovora, birajući umesto toga da ćuti dok je izlazio iz stana.
Vreme je prolazilo, a mama je putovala iz Mladenovca da mi pomogne oko dece. „Dozvoli mu da ode, Jasna. Muškarci imaju tendenciju da posustaju kada se suoče sa poteškoćama. Ti poseduješ snagu koja prevazilazi snagu svih njih zajedno.“
Međutim, nisam doživela osećaj snage. Umesto toga, osećala sam se potpuno uništeno – bez kose, muža i bilo kakvog privida nade.
Jednom prilikom na onkološkom odeljenju naišla sam na Maju, koja se takođe borila sa rakom dojke. Razgovarale smo nekoliko sati dok smo čekale naše terapije.
Ona je tiho govorila: “Moj muž je otišao kada sam se razbolela.” Odgovorila sam: „I moj.“
Razmenile smo poglede i podelile smeh usred suza.
“Znate”, primetila je Maja, “izdržale smo ono što oni nikada nisu mogli da izdrže. Mi smo lavice.” Ovaj dijalog mi je pružio otpornost koju ranije nisam znala da posedujem.
Počela sam da izlazim napolje, šetajući Dunavom sa decom i uživajući u kafi sa prijateljima koji su mi pomogli da se ponovo povežem sa svojim identitetom pre bolesti i izdaje. Pored toga, pokrenula sam dnevnik, dokumentujući svaki dan nekoliko rečenica koje se tiču mojih emocija.
Dušan se vraćao s prekidima radi dece, ali između nas je ostala samo tišina i formalnost. Jednom prilikom, Lena je pitala: „Mama, hoće li tata ponovo živeti sa nama?“
Čučnula sam da je zagrlim, rekavši: „Nisam sigurna, draga moja. Međutim, uverena sam da ćemo ti i ja uvek ostati ujedinjeni. I Filip će biti sa nama. Mi smo porodica, bez obzira šta to podrazumeva.“
Hemoterapija je završena. Rezultati su nadmašili moja očekivanja. Lekar mi je rekao: “Zaista, imate razloga za optimizam.” Prvi put u dužem periodu doživela sam osećaj nade.
Jednog popodneva stigao je Dušan po decu i oklevao na vratima. „Svakako… izvinjavam se za sve. Možda bih voleo da imamo novi početak…“
Sabrano sam ga posmatrala i rekla: „Dušane, ja više nisam žena od koje si otišao. Otkrila sam kako da živim nezavisno od tebe. Zavolela sam sebe takvu kakva jesam, sa svojim ožiljcima i bez kose. Ako želiš da preuzmeš ulogu oca našoj deci, slobodno to uradiš, ali ja nastavljam sa svojim životom.“
Zatvorila sam vrata nakon što je izašao i osetila olakšanje. Sada, dok gledam u svoj odraz u ogledalu – bez obrva, a ipak ukrašenog osmehom – shvatam da sam izdržala najizazovnija vremena.
