U brojnim domaćinstvima, posebno na Balkanu, postoji disparitet u očekivanjima od sinova i kćeri. Sinovima se često poverava imovina, zemljište i odgovornost za brigu o starima, dok se ćerke tradicionalno smatraju emocionalnom kičmom, koja se često žrtvuje i pruža negujuću podršku svojim roditeljima.
Mi smo dve sestre, Danica i Ljubica, koje su rođene u istom selu i odrasle pod istim krovom. Naše vaspitanje je bilo skromno, ali je bilo ispunjeno dubokom ljubavlju naših roditelja, koji su nam usađivali vrednosti poštenja, uzajamne brige i uverenja da porodica mora biti sveta. Osim toga, imali smo brata Momčila, koji je najmlađi i jedini sin. Naši roditelji su mu obezbedili sve — obrazovanje, podršku, zemlju i još mnogo toga. Verujem da će on, kao njihov sin, služiti kao temelj domaćinstva u njihovom odsustvu.
Međutim, život se ne odvija dosledno u skladu sa našim očekivanjima. Momčilo je sa 18 godina doneo odluku da otputuje u Nemačku „na privremeni rad“. Shvatili smo da je ovaj izbor značio nepovratnu promenu. Kako je vreme prolazilo, prepiska je prestala, telefonski pozivi su se smanjivali i na kraju je on potpuno nestao. Nagađali smo — možda se osećao stid, ili je možda naišao na poteškoće. Ipak, kako su naši roditelji počeli da podležu bolesti, jedan za drugim, naša nada je postepeno bledela.
Naša majka je izdržala dugotrajnu bolest, tokom koje smo noći posvećivali njenoj nezi, nežno joj brišući čelo, pomažući joj da se okrene u krevetu i dajući je na kašičicu. Iako je bio srčani bolesnik, naš otac je odbio da se povuče preko noći dok je ona još uvek živa. Mi, dve žene sa ograničenim finansijskim sredstvima, ali srca koja nisu mogla da izgovore reči „neću“, u potpunosti smo se posvetile njenoj brizi. Svaka injekcija, svaka kap leka, svaki tretman je dat bez očekivanja bilo čega zauzvrat.
Momčilo je ćutao i nije se raspitivao za njihovo dobro. Nije uspeo da pošalje čak ni razglednicu. Nakon toga, majka je preminula.
Nismo ga ni obavestili. Šta tu ima da se prenese? Da li da ga zamolimo da prisustvuje sahrani žene koje se više ne seća? Da li treba da tražimo da stane pored kovčega i usmeri pogled ka zemlji?
Tri meseca kasnije, njen otac je takođe otišao, izgleda da nije mogao da nastavi bez nje. Naknadno smo ga obavestili da je vreme, kako su oni predložili. Poslat je telegram, ali odgovor nije primljen.
Međutim, tokom ostavinske rasprave prisetio se događaja. U tom trenutku uđe Momčilo. Odisao je arogancijom, ruku položenih u džepove i hladnog izraza koji je krasio njegovo lice. Promrmljanim tonom je rekao: „Sve ovo pripada meni; ja sam jedini muški potomak.“
Ćutali smo, usmeravajući pogled ka njemu — ne sa neprijateljstvom, već sa dubokom tugom. Tuga je bila za njegove roditelje, koji su čekali njegov povratak, ali nisu mogli da ga vide. Bila je to i tuga rođena iz spoznaje da brat više ne ispunjava ulogu brata.
Ubrzo nakon toga, stigao je sudski poziv da se odreknemo svog dela nasledstva. Odlučili smo da ne odgovorimo, osećajući dubok osećaj poniženja. Ova situacija nam se činila nepravednom, jer smo bili prisutni za naše roditelje u vreme kada su oni bili najpotrebniji, za razliku od njegove potrage za karijerom u inostranstvu.
Ubrzo je otkrio pojedince koji su bili spremni da daju lažno svedočenje, koristeći naše odsustvo na sudu da bi potvrdili da on i njegovi roditelji grade rezidenciju. Time je dobio i imanje i baštu, a mi smo ostali da snosimo sudske troškove. Na kraju, potrošili smo značajnu količinu novca da pokrijemo troškove vezane za naše rođenje u toj kući.
Izrazili smo: „Bog će ti platiti, Momčilo. Vreme i način ove nadoknade su nam nepoznati, ali budite sigurni, ono što ste ostavili nije ostalo neprepoznato.“
Takođe je preuzeo ulogu koja, po pravnim standardima, nije njegova s pravom. Međutim, kakve to veze ima? Dozvolite mu da to tvrdi. Prihvatili smo ono što zakon ne može kvantifikovati – našu savest, draga sećanja, miris majčine supe, očevu priču za laku noć i spokoj koji proizilazi iz razmišljanja o saznanju da nikoga nisam izdao.
Ako neko ne vodi računa o onome što život nudi i ne uzvrati mu, on na kraju polaže pravo na njegovu suštinu. Momčilo je prevideo postojanje vrhovnog sudije, najvišeg autoriteta, koji može oprostiti ako može; međutim, nećemo mu ponuditi isto.
